Nisam vegetarijanac, ali retko jedem meso. Nestalo mi je plina, pa sam par dana glumila sirovog vegana dok se nisam smilovala da odvučem dupe do Inđije (najbliža mi ozbiljnija civilizacija).
Napravila sam neku mega giga vege čorbu u koju sam stavila SVO povrće koje sam imala u kući, boja joj je čudna, ali ukus nije loš.
Međutim, juče telo kreće da kmeči, treba mu nešto što nije povrće. Odlučih da odem do sela, jedan od najboljih ribljih restorana ikada se nalazi u Starom Slankamenu. Baterija na telefonu 4%. FAK! Nemam vremena da sačekam da se napuni, sunce već zalazi, mozak kreće da paniči:
" Šta ćemo da radimo? Idemo sami tamo, šta ako budeš htela da fotkaš nešto usput, smoriću se dok budemo čekali klopu."
Uz jedno klasično "mozgu umukni" ostavljam telefon kući i krećem u avanturu. Na pola puta dotičnom pada na pamet da se ipak vratimo kući. Tu sam već u neverici: "Miriši cveće usput, zaboga vidi kako je sve lepo!"
Restoran prazan, konobar vidno zbunjen mojom pojavom, definitivno ne izgledam kao gosti na koje je navikao, kontam da je pomislio na sekundu "Ova će da traži neke pare", kad me video u mojim suknjama i sto slojeva džempera. Ipak ultra mega profesionalan, malo se opustio kad progovorih jer ipak sam ja lepo vaspitano dete koje je provelo 11 godina po kafanama. Naručujem ribu i vino, sto dva metra od reke, da nema komaraca, idila. Ne razumem kako je to priroda namestila, da ne svrbi ko đavo, pustila bi ih da mi sisaju krv, nije problem, svi smo deo lanca ishrane.
I mozak se opet javlja: "Eto, prazan restoran, sediš sad tu ko Luda Nasta, već mi postaje dosadno, ko zna koliko će mu vremena trebati da spremi tu ribu, de ti je telefon sad?"
"Izvinite, mogu li da dobijem papir i olovku?"
"Šta će ti to sad, ko da ne izgledaš dovoljno čudno, šta ćes sad sa tim?"
"Da crtkam ovu lepotu u koju gledam"
"Ali mi ne znamo da crtamo, šta se tripuješ?"
MUTE
Jeste, ne znam da crtam, ali sam se dobrih 10 minuta zabavljala pokusavajući da nacrtam makar siluete drveća na ostrvu prekoputa. Onda odlučih da mi pisanje ipak bolje ide, pa sam počela jedan tekst koji mi se vrti po glavi već par dana. I eto mene, pijem vino, pišem, ćaskam sa konobarem dok zalazak sunca boji Dunav u narandžasto. Hvata me neka boemska romatika, zavaljujem se sve dublje u stolicu. Mozak je potpuno zbunjen, ne može da negira da mu je lepo. Riba odlična, konobar me zgotivio, zabavlja me što sam potpuno sama u restoranu, sad mi se ni ne ide kući, ali moram da krenem, pada mrak (kad se izađe iz sela, nema ulične rasvete). Život mi je baš nekako lep u tom trenutku i osećam kako se otvaram za još lepote jednostavnosti. Izlazim iz restorana, mali plavi dečak se muči dok nosi neku kesu. "Treba ti pomoć?" pitam. "Pa da, malo" kaže mali. Isćaskasmo se do njegove kuće, tek je krenuo u školu, ima ih 30 prvaka, dosadno mu je kaže, mnogo domaćeg im daju.
Na putu nazad kontempliram nad zavisnosti od telefona, hvata me panika od pomisli na to šta sam sve propustila jer je pogled bio zakovan za isti. Da li sam zaista postala ljud koji ne može da izdrži više od 5 minuta praznog hoda, a da se ne uhvati za telefon? Jesi, Danice. Još jedan mini napad panike. I ne samo to, kako stigne poruka, ja se osećam krivom ako je ne pogledam i ne odgovorim odma. Pa čekaj stani, ko je tu koga da služi - meni telefon ili ja njemu?
Dolazim kući, gledam telefon, gleda on mene, reko neš ga majci. Da se razumemo, neću sad potpuno osloboditi svoje postojanje od telefona, ali ću definitivno raditi na tome da postanem svesnija trenutka - da li sam se uhvatila za telefon jer je mozgu dosadno ili zato što mi nešto zaista treba. Da li postoji neki drugi način na koji mogu da zabavim mozak, a sigurna sam da ih postoji makar 1000.
Koliko zapravo života propuštamo jer telefon, koje sve talente, ideje i lepote u sebi zanemarujemo jer telefon... ? Mislite o tome. <3
style="clear: both; text-align: center;">
Коментари
Постави коментар